Kratka istorija razvoja mikroskopskih tehnika posmatranja

Pored razvoja strukture samog mikroskopa, mikroskopske tehnike posmatranja takođe konstantno inoviraju: polarizovana svetlosna mikroskopija nastala je 1850. godine; interferencijalna mikroskopija se dogodila 1893; Holandski fizičar Zernike je stvorio fazni kontrast mikroskopiju 1935. Za ovu svrhu je dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1953. godine. Klasična optička mikroskopija je samo kombinacija optičkih komponenti i preciznih mehaničkih komponenti. Koristi ljudsko oko kao prijemnik da posmatra uvećanu sliku.

Razvoj istorije

Već u prvom veku pre nove ere, ljudi su otkrili da kada posmatraju sitne predmete kroz sferno providne predmete, mogu se uvećati i slikati. Kasnije smo postepeno saznali o zakonu površinske energije sferičnog stakla da uvećamo objekat.

Godine 1590. proizvođači naočara u Holandiji i Italiji napravili su instrumente za amplifikaciju slični mikroskopima.

Oko 1610. godine, Galileo iz Italije i Kepler iz Njemačke promenili su razdaljinu između objektiva i okulara tokom studiranja teleskopa. Elektronske vage su korišćene kako bi se dobila razumna struktura optičke staze mikroskopa. Optički majstori u to vreme angažovani u proizvodnji mikroskopa. Promocija i unapređenje.

Sredinom 17. veka, Robert Huk iz Velike Britanije i Leeuwen Hoek iz Holandije napravili su izuzetan doprinos razvoju mikroskopa.

Oko 1665. godine Hook je dodao mehanizme fokusiranja fokusiranja, sistem osvetljenja i radni sto koji su nosili uzorke u mikroskopu. Ovi dijelovi su kontinuirano poboljšani kako bi postali osnovni dio modernih mikroskopa.

Između 1673. i 1677. godine, Leeuwe Hoek je napravio mikroskop sa luporom uvećanim staklom sa visokim uvećanjem, a proizvođači skale, od kojih je devet do sada sačuvano. Hooker i Leeuwenhoek su postigli izvanredna postignuća u proučavanju mikrostrukture životinja i biljaka koristeći svoje domaće mikroskope.

U 19. veku pojavljivanje visoko kvalitetnih objektiva za anhromsku imerziju značajno je poboljšalo sposobnost mikroskopa da posmatra fine strukture. Godine 1827. Amich je prvi koristio cilj imerzije.

Tokom sedamdesetih godina nemački Abbe postavio je klasičnu teorijsku osnovu za slikanje mikroskopa. Sve ovo je promovisalo brz razvoj mikroskopskih tehnika i mikroskopske tehnike posmatranja i obezbedilo moćne alate za otkrivanje bakterija i mikroorganizama od strane biologa i medicinskih naučnika, uključujući Koh i Pasteur u drugoj polovini 19. veka.

Pored razvoja strukture samog mikroskopa, mikroskopske tehnike posmatranja takođe konstantno inoviraju: polarizovana svetlosna mikroskopija nastala je 1850. godine; interferencijalna mikroskopija se dogodila 1893; Holandski fizičar Zernike je stvorio fazni kontrast mikroskopiju 1935. Za ovu svrhu osvojio je Nobelovu nagradu za fiziku 1953. godine.

Klasična optička mikroskopija je samo kombinacija optičkih komponenti i preciznih mehaničkih komponenti. Koristi ljudsko oko kao prijemnik da posmatra uvećanu sliku. Kasnije je u mikroskop dodan fotografski uređaj, a foto-film je korišćen kao prijemnik koji se može snimiti i čuvati. U savremenim vremenima, fotoelektrični uređaji, cevi za televizijske kamere i punjačevi se obično koriste kao prijemnici za mikroskope. Zajedno sa mikroračunarima, oni čine kompletan sistem za prikupljanje i obradu podataka.

Optički sočivo od stakla ili drugog providnog materijala sa zakrivljenom površinom može uvećati i slikati objekat. Šangajske elektronske vage i optička mikroskopija koriste ovaj princip da uvećavaju sitne predmete veličine adekvatne za ljudske oči.

Moderni optički mikroskopi obično koriste dvostepeno povećanje, što se postiže objektivnim i okularima, respektivno. Objekt koji se posmatra nalazi se ispred objektiva, a objektni objektiv se uvećava za prvi nivo i postaje obrnuta realnost. Prava slika se dalje uvećava okularom kako bi se formirala virtuelna slika. Ljudsko oko vidi virtualnu sliku. Potpuno uvećanje mikroskopa je proizvod uvećanja objektiva i uvećanja okulara. Uvećanje se odnosi na odnos uvećanja veličine prave, a ne u odnosu na površinu.

Istorija razvoja mikroskopa

Dugo su ljudi znali da određeni optički uređaji mogu "uvećati" objekte. Na primer, u "Script Scriptu" snima se konkavno ogledalo koje može uvećati objekat. Što se tiče izmišljenog konveksnog sočiva, verovatno više nije moguće verifikovati. Konveksna sočiva - Ponekad ljudi to zovu "luparom" - ona se može fokusirati na Sunce, ali takođe vam omogućava da vidite uvećani objekat, to je zato što konveksni sočivo može odbiti svetlost. Ono što vidite kroz konveksni objektiv je zapravo iluzija. Strogo rečeno, naziva se virtuelna slika. Kada svetlost od objekta prolazi kroz konveksni objektiv, svetlost će se odvojiti na određeni način. Kada vidimo svetlost ili nesvesno verujemo da su i dalje rasprostranjeni duž prave linije. Kao rezultat toga, objekat će izgledati veći nego što je bio izvorno.
Jedna konveksna sočiva može uvećati objekat za nekoliko desetina puta, što je daleko od dovoljno da nam omogući da vidimo detalje nekih objekata. U 13. veku, pojavili su se čaše za ljude s slabim vidom - sočivo od stakla. Sa nestankom tame koja je hiljadama godina zaokružila Evropu, došlo je do raznih novih pronalazaka. Mikroskop je jedan od njih. Krajem 16. vijeka holandski optičar Zaccharias Janssen i njegov sin stavili su nekoliko sočiva u cilindar i saznali kroz cilindar da su obližnji objekti iznenađujuće veliki, što je trenutni mikroskop i prethodnik teleskopa.
Jensen je napravio prvi složeni mikroskop. Korišćenjem dva konveksna sočiva, jedna konveksna sočiva dodatno uvećava drugu rezultujuću sliku. Ovo je osnovni princip složenog mikroskopa. Ako se jedna od dve konveksne sočiva može uvećati 10 puta, a druga može uvećati 20 puta, onda uvećanje celokupnog sočiva je 10 x 20 = 200 puta.

Kompozitni mikroskop
Godine 1665. britanski naučnik Robert Hooker (ljudi su možda bolje upoznati sa njegovim drugim otkrićem: Hookov zakon) posmatrao je ploče sa plutovinim mikroskopom, iznenađujuće je otkrio da postoji struktura "jedinice". Hook ih zove "ćelije". Međutim, mikroskopski sastav Jensenovog ere nije pokazao svoju snagu, a njihovo povećanje je bilo malo. Mikroskop koji je napravio holandski Anthony Von Leeuwenhoek (1632-1723) je učinio ljude otvorenim za oči. Leeuwenhoek je naučio tehniku mlevenja naočara od detinjstva i bio je željan da napravi mikroskope. Mikroskop koji on pravi je konveksni sočivo, a ne složeni mikroskop. Međutim, zbog svoje veštine, uvećanje jednogodišnjeg mikroskopa bilo je skoro 300 puta veće od bilo kog drugog mikroskopa.